Verujem

Nisam bila sigurna u sebe.
Nisam dovoljno volela svoje snove.
Nisam dovoljno zelela svoja ostvarenja.

Bila sam na litici.Dole je bilo mastilo,mrak i samoca.Gore je bilo nebo, sloboda i smeh.
Danju bih okrznula svakog prolaznika makar jednim osmehom, dok bi noc uzimala pero i pisala tim tamnim mastilom moje misli.

Nekada sam verovala da mogu da uspem, da mogu da se borim, da zaboravim na sve moguce prepreke i letim napred.A sada...
Sada sam visila na tom koncu izmedju jednog i drugog sveta mojih misli, iako naizgled skroz obicna,normalna,jednostavna, u mojoj glavi su se lomile atmosfere ljubavi,postojanja,nestajanja...

Iduci tim stazama gubila sam samopouzdanje jer su mi i stvari koje su mi bile do nekada tako poznate i "moje", postajale nedostizne i komplikovane.
Cinilo mi se da sam imala neke prilike koje nisam umela na vreme da iskoristim,a jos mi je vise delovalo da ih vise necu imati.

Sanjala sam samo neko prostranstvo, nalik na velike plaze ili livade...bez ljudi.
Zelela sam da trcim, da plivam, da letim...Zelela sam da budem svugde,samo ne tamo gde sam.

Bolelo me je to sto nemam snage da uspem.
Jos vise mi je bolelo sto nemam zelju da se borim.
Mrvila sam se izmedju tame i svetlosti.

Zatvorih oci.Znam,tamno je...ali napolju ima toliko svetlosti.
kao da me mozda nesto ceka...mozda postoji jos neka skrivenija,lepsa svetlost iza ove vidljive.
Mozda se javi nesto bolje,nesto sto ce me povuci za ruku kada me povuce mastilo.

Mozda su zraci ovog ozeblog Sunca jos uvek na mojoj strani...