Verujem

Ma pogazili su u meni ovi kisni dani, ova losa nes kafa, i neispunjeni sati, sve emocije i sve nade da nestanem iz tvog zivota.
Sto sam vise htela da odem, to sam ti bila blize.
Ma decace moj, ja sam se neobjasnjivo zaljubila u tvoj osmeh, sve zagrljaje i reci koje si rekao i one koje si zaboravio.Odsanjala sam te, a zatim upoznala, i zamisli, sve se poklopilo.Vidis, slucajnost?
Znas, postala sam realna i zaboravila sve snove, to je kljuc za svaki preklop.

Secas se svih svojih lazi?
Ono kad kazes da moras da ides negde,a ja znam da ne ides nigde?
Pamtis li da sam ti ikada nesto zamerila?
Pamtis, ali sve moje zamerke su bile pracene osmehom.
A vidis, sve je to padalo u vodu onih trenutaka kad sam mogla da sklopim oci na tvom ramenu....makar na sekunde...

I sve sto ga je u momentima bacalo u mojim ocima, osmehom je popravljao.
Sve moje suze je brisao nekom svojom paznjom.
Imala sam strpljenja, bila sam uporna, i znala sam da ce biti moj.

Ali boleli su me dani kada ga nije bilo, kada se gubio u magli moje ljubavi.Cekala sam ga,trazila,ali se sakrivao iza oblaka moje paznje.

On nije bio moja kisa, on je bio moj pljusak.Nasi susreti su bili retki ali puni emocija, imali su intenzitet, svaka sekunda je zracila.On nije trajao, on je postojao da bi me povukao za ruku dok sam isla nekim pravim putem.On je postojao da bih drhtala, bila srecna i smejala se.Dok je tu.

Sve je bilo relativno.
Ljubav, prijateljstva, uspomene, zivoti, sve je moglo u trenu da nestane.
Zato sam se i plasila.
Znala sam da jednog dana nece biti moja glavna tema i misao.Znala sam da ce nestati.
Nisam to zelela, htela sam da zauvek bude ovako.Da je tu i da nije tu.Da ga volim i da me voli, i da imamo nesto,ali da nemamo sve.Da budemo u istom trenu, jedno za drugo, i voljeni i zeljeni, i da uvek stane vreme kad nam se susretnu pogledi..