Verujem

Ne znam da li bih mogla da kazem da mi je krivo sto je ona otisla.
Da mi je zao sto ja nisam bila tu.
Da me boli to sto voli tu devojku, toliko.

Ali znala sam da kako tako, moram da odem od njega. Da napustim sve to. Da jednostavno izgubim uvid u situaciju, i da se izgubi sav taj moj trud negde, u nekoj prasini onih klubova, u novim zvukovima, u nekim njegovim novim bojama i tonovima.

Mnogo sam bila srecnija dok sam bila zaludjena necim idealnim, dok sam imala neki sjaj koji bih sanjala i pratila. I svi poljupci koji se nisu dogodili u meni su budili milion drugih emocija. Motiv, sreca, stanje neke pomucene svesti, neke opijajuce platonske ljubavi.

Ali moralo je i to da nestane. Mozda sam mogla jos nesto da postignem, a mozda jednostavno vreme nije bilo za to. Ono moze da dodje i da bude nase, a moze i da se izgubi u nekim drugim zagrljajima. Ili je sudbina ili greska? Ili je jednostavno jedno parce velike maste, i ustreptalih snova, bez granica, bez stida, bez puno istine. Velika iluzija, velika laz...veliko zadovoljstvo.

Dolazili su oni trenuci kada sam mislila da nemam nikoga. Da ljudi ne mogu da ti budu prijatelji, da bi i oni koji su ''tu'' otisli na drugu stranu da su mogli. Sve je stvar prilike, situacije i izazova. 

To shvatanje je najteze. Da shvatis da si sam. Da je zivot, taj koji zivis, tvoj.
Da su to tvoje odluke, tvoje misli, tvoje reci , tvoji postupci. Drugi nailaze i odlaze, i ostajes na svim putevima slobodan da vidis svoje korake, i senke tudjih koje se mimoilaze i nestaju.

Nekada ne razlikujem tonove, note su slicne, gube se u nekoj nesvesnosti sadasnjih sekundi. I cutim cekajuci pravu boju, pravi glas, da ga cujem najostrije do sada, i da me razume, da mogu da zatvorim oci i da ih otvaram bez straha, a da prodje vise od jednog minuta.

Nece nigde otici. Nece pobeci. Nece sleteti u prvo gnezdo koje je lepse uvijeno.
Slusace i kad cutim, zelece da cuje sve moje izgovorene i neizgovorene reci.

Trazice nit mojih pogleda. Lutace po putevima mojih dodira.

Kroz tisinu i uz prasak reci, mirno i burno, ocima, rukama, srcem, govoricemo bez sumnje da se necemo dovoljno razumeti, bez straha da li je dobro sto tako govorimo, bez strepnje da nas sutra nece odneti neki hladniji vetar. 

kao na vodi, plutajuci, klizeci po tako razlicitom, a u osnovi istom.

vetar
mlaki mirni talasi
na granici zivota
rubu postojanja

ako nisi sebi u mislima, valjda si nekome drugom.

misli na moja slova
na moje pokrete usnama 
na moje poglede 

na to sto zelim najsnazniji zagrljaj, najnezniji poljubac i cvece.

jednostavno je, samo nije dovoljno ponosno
nije na lestvici dostojanstva.

nisam za to.
ne ja.